Episkop Nikolaj Velimirović

Kaži meni, slatka nano,
Je l' od Boga tako dano,
Da nam ovaj život pruža
Više trnja nego ruža?

Je li tako Božja volja
Da nas prati svud nevolja?
Da živimo sve u strahu
I u sumnji i uzdahu?
Kad će ovo vreme proći?
Da l' će ipak bolje doći?
Duša mi je ustrašena
Kao tica ulovljena.
Pa kad si me ti rodila,
Ohrabri me, majko mila.

- Ne boj mi se, kćeri moja,
Nek se stiša duša tvoja.
Više trnja – skuplja ruža,
Taj mi nauk život pruža,
A nevolje što su veće

To je lepše lice sreće.
Golgotska je gorka stena
Dver na hramu vaskrsenja.
Lek od straha i uzdaha
Jest, i biće, vera jaka.
Lek od sumnje, kćeri mila,
Od uvek je nada bila.
U veru se ti obuci

I štap nade drž' u ruci,
Pa zapevaj, ti i nana:
"Nismo same, Bog je s nama!"