Lanciano

Seratori

Massimo D'Alema otvorio sinoc u Beogradu novi talijanski institut za kulturu.
sl

Ma znam, pratim i ja sve, cak sam ga vidio na tri TV u vezi toga. To je najveci serator i izdajnik ljevice na talijanskoj a i siroj politickos sceni, cak veci serator i od samog Berlusconija. Niko ga ne moze. E sad druga je stvar sto to mene ne bi trebalo da interesuje, vec ono drugo o cemu ti pises. A da njemu jos pripadne cast da otvori jednu tako vaznu kulturnu manifestaciju i instituciju, to je tek smijurija.
Dragan

Da ti posaljem nesto o Kanavaru, mislim da bi ti rekao da je serator. Nesto si loseg raspolozenja.
sl

Pa naravno da je i on serator, bolji od svih je Zambrota koji je sad u Barseloni. Ma nisam bas nesto loseg raspolozenja, nego se sve nesto oduzuje, sad moramo ponovo praviti neke specifikacije koje smo napravili ko zna koliko puta da bi dokazali da je sva roba tamo vec odavno stigla. To mi remeti sve ove daljnje zamisli, ali idemo hrabro dalje.
Dragan

E jebiga, ti bi to rekao i za Berluskonija, a covjek se trudi za dobrobit svih.
sl

E sad si prevazisao sebe ...
Dragan

Pa ja te zajebavam jos od Kanavara, koji je dobio, valjda, zlatnu kopacku, a par istinskih majstora lopte ostaju po strani.
sl

Sto se tice Kanavara, u pravu si, ali nisi shvatio da ti ja pustam da me zajebavas, jer je to u stvari najveca zajebancija.
Dragan

Balada o Jasenki

U jednom malom primorskom mjestu živjela je sretno djevojčica po imenu Jasenka. U stvari to i nije bilo mjesto nego neko predgrađe, ali onda to ne zvuči bajkovito tj. baladično. Jasenka je živjela sa sestrom, mamom i tatom.



U blizini je bio izvor rijeke Omble.
A ta Ombla je zapravo samo nastavak jedne druge rijeke ponornice Trebišnjice, na čijem je izvoru rođen Jasenkin otac.

Jasenka bi svako poslijepodne izlazila na balkon predavajući se maštarijama i satima sanjarila gledajući rijeku. Zamišljala izvorište na kojemu se rijeka rađala i more u kojem je umirala,
zamišljala mjesta, ljude i prirodu koju je rijeka vidjela na svom putu. Satima je slušala čudesne priče koje joj je rijeka šaputala.

Za ostale ljude rijeka je bila obična tekuća voda.
Jasenka bi povremeno pokušavala da im objasni kako su stvari koje ih okružuju, pravi kovčezi basnoslovnog blaga ko umije da ih pogleda očima sanjara. Ali oni su joj svi govorili: "Pokušaj da pogledaš mjesec očima maštara, vidjećeš da se nikad neće pretvoriti u zlatni talir, od ljepote i snova se ne živi, draga naša Jase".

Ali jednoga nedjeljnog popodneva, okupili su se prijatelji, bili su tu Banovići, Lena, Paki i Toni i ostali. Svima je bilo lijepo i uživali su, samo je Jasenka bila zabrinuta. Imala je domaći rad da pročita jednu priču i prepriča sadržaj. Bila je to ipak složena priča za djevojčicu njezing uzrasta. Roditelji i ostali nisu ni sanjali kakvu tjeskobu to može da napravi. U priči se govorilo o jednom ptiću koji živi u mračnoj pećini i nema snage da se dovuče do izlaza i izađe na sunce. Dobri Džin je tada pročitao priču zajedno sa Jasenkom i odjednom je sve bilo jasno. Jasenka je bila sretna. Nastavila je da se juri sa Banovićima po kući penjući se i na gornji sprat.

Pouka.
Nikad ne zajebavaj Jasenku ako joj nešto ne ide ili nešto ne zna, jer ćeš gadno stradati. U stvari najbolje da je i ne zapitkuješ u vezi toga.

Toskana, svetlost i vazduh

Najbolja dela Miloša Crnjanskog satkana su od najtananijeg gradiva: zraka, sjaja i praznine, posebnog bestežinskog stanja kao bekstva od svega telesnog, bolnog i samrtnog

Pozivajući se na reči Sent-Beva o Rusou, Dučić je za Stankovića kazao da je uneo malo zelenila u našu prozu. Zatim je dodao da je prvi uneo i malo vazduha. Ali u prenosnom značenju. Međutim u pravom, doslovnom značenju, tek je Miloš Crnjanski uneo vazduh u našu književnost. Dovoljno je ako se samo, za trenutak, setimo srpskih ratnika iz "Seoba", koji odlaze na daleku vojnu u tuđem svetu. Kada su za sobom ostavili zavičaj i obreli se u tuđini, obuzima ih potajna zebnja i poražava promena vazduha: "kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim", jer je to bio "vazduh što je prodirao u grudi kao nož", a "nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom".

Tako je jednostavan, sam po sebi razumljiv, ali je i primordijalan taj od iskona sačuvani strah od tuđine. Podunavski puk srpskih ratnika u zavičaju ostavlja "sve što mu beše razumljivo i vidljivo", a zalazi u "svet nerazumljiv i nedokučiv". Pritajena studen veje iz tuđe zemlje. I veje zato što ju je pesnik stilizovao kao nepoznat, gotovo preokrenut svet, u koji naše znanje ne prodire. Kao kad se - prema istome mitskom, u dubokom pamćenju sačuvanom obrascu - iz videla pređe u tamu. Nema starijega straha. A vezuje se za tlo na koje noga nije svikla, i za prostor u kome se telo ne snalazi. Pri tome su opisi nepoznatih predela visoko stilizovani.

Opažajna utančanost

U pesnikovoj stilizaciji, lakoj kao ovlašni crtež i, čini nam se, skroz providnoj, prikazuju se najtananije izmene u telesnom, čulnom ponašanju. U prozi podjednako kao i u stihu, kod Crnjanskog se sva čula nalaze u pojačanom radu: vidi se, čuje se, opaža se ono što se ranije u našoj književnosti nije opažalo, ili bar nije u toj meri. Stilske promene kod njega nisu vodile naviše, prema pojmovnom i mislenom, nego naniže, prema opažajnoj utančanosti. Otuda prevagu odnose oko i uho, slikovno i ritmičko-melodijsko. Sav u prenošenju ikoničnih obaveštenja, Crnjanski nije pisac koji bi nas posebno mogao zanimati kao mislilac. Premda su neka njegova dela gusto protkana meditacijama, naročito kad su žanrovski mešovita, kao, na primer, "Kod Hiperborejaca".

Dovoljno je obratiti pažnju samo na dva, čini se, najznačajnija njegova lika: na Vuka Isakoviča i gospožu Dafinu. Vuk je čudno građen. I možda mu je najčudnije telo, koje je čas otromboljena maska, čas osetljivi medijum za najsitnija događanja u okolini. On kao da i nema pogled na svet, nego samo telesni doživljaj sveta. Kada, recimo, prelazi preko puteva i zalazi u šumu, oseća kako mu telo "zasipa" jednom "topli mlaz vazduha", drugi put "prijatna hladovina", a oko u isti mah zapaža na obroncima pejzaž "u svetlosti, koju je vetar raznosio kao pljusak". Dinamizovano opažanje, sa sinestezijskim preplitanjem čulnih utisaka, izvanredno je i potpuno novo i kod gospože Dafine, koja u nekoliko glava u romanu preosetljivim čulima kroz prozor prati šta se zbiva na reci i na nebesima, a pri tome nijednu reč nije izgovorila.

Lik koji menja prirodu

Nikada se ranije u srpskom romanu nije tako daleko išlo. Ali to Miloša Crnjanskog nije odvelo u književni impresionizam. Naprotiv, on mu je oponirao. I oponirao mu je kao jedan od predvodnika novoga književnog pokreta u dvadesetim godinama. Kao što je voleo da kaže, njegovo pesničko pokolenje išlo je dalje od onoga što je srpska moderna bila postigla na početku veka. Crnjanskog nećemo valjano razumeti ako ga budemo posmatrali izvan književnog razvoja. Ne samo zato što, kao i svaki drugi pisac, zavisi od njega. Nego pre svega zato što je u prelomnom času razvoja srpske književnosti otvarao sebi put - tako reći u samom činu polemičkog osporavanja tradicionalnih oblika u stihu i prozi - do novoga, sopstvenog stila, koji je najpre nazvao eterizmom, što nije bilo bez nemačkoga uticaja, zatim sumatraizmom, a na kraju i hiperborejstvom. A zapravo je sve to, u početnome obliku, bio ogranak srednjoevropskog avangardnog književnog pokreta - ekspresionizma.

Ali vratimo se na Isakovičevo opažanje. Lako ćemo primetiti da u njemu postoji zanimljiva inverzija. Dinamično a usmereno na prirodu, ono se - u prestilizovanoj slici - preobraća u energiju koja samu tu okolnu prirodu počinje da pokreće. Pred nama, dakle, više nije utisak koji priroda ostavlja na lik, što je osnovno načelo impresionizma, nego opažajna aktivnost lika koji menja izgled prirode. Zato svuda kod Crnjanskog - i u romanu, i u putopisu, i osobito u lirici - okolina dobija izgled nečega pomičnog, pokretnog. I to nije njegova najmanja zasluga. Poznato nam je kako je slikarstvo, u kubizmu i futurizmu, činilo svoj predmet pokretnim. Manje nam je poznato kako se to postizalo u književnosti. A donedavno smo najmanje znali kako je Crnjanskom tako nešto polazilo za rukom.

Pokretni toskanski pejzaž

Ostajući i dalje kod istog primera, navešćemo bar jednu rečenicu iz koje se razaznaje kako se u dinamici Isakovičevog pogleda pejzaž polako počinje da pomera upravo u deformacijama koje se imenuju kao privid ("činilo se", "pričinjavalo se"): "Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu". Pri tome se Isakovič neprestano kreće ubrzano, u kolima, njegovo oko menja ugao i razdaljinu, a neobičan je i položaj tela koje nauznak leži. Surov i težak alpski pejzaž koji, sasvim neočekivano, postaje "lak" i gotov je da "polebdi u vazduhu" zapravo je čista stilska kreacija, toliko moćna da predmet opisivanja preobraća u njegovu suprotnost.

Najzad, nekoliko navedenih osobina, koje su i najopštije, postaće nam jasnije kad ih povežemo i sagledamo im svrhu. Naime, ono što je njima želeo da postigne Crnjanski, povremeno, dosta jasno saopštava u putopisnoj knjizi "LJubav u Toskani". Recimo na samom početku, kad iz Pariza polazi u Italiju: "Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više ne boli". Bestežinsko, dakle, vazdušno stanje kao bekstvo od svega telesnog, bolnog i samrtnog. I od njegove Toskane na kraju nam zaista ne ostaje ništa drugo do svetlost i vazduh s kojima je dolazio u doticaj. Tako je nastajao novi putopis, pesnički, prozračan i kao čipka lak i pokretan. On je, kao što znamo, nailazio na otpor u kritici, koja je uzalud lovila fakta koja su bila pretopljena u čistu viziju.

I dovoljno je sada podsetiti da je upravo iz pokretnog toskanskog pejzaža, gde "ništa više nije nepomično i tvrdo pod nebom", čudesno sazdana poema "Stražilovo", sve od samih ponavljanja i variranja, kao u muzici. Ali se iza svake njene slike, svetle i lake, nazire tama i samrtna slutnja. I u "Seobama" je psihofizičko stanje glavnog junaka dugo pripremano. Upotrebljeni su svi postupci koje smo pomenuli, sve dok za njegova čula alpski pejzaž nije postao pokretan kao toskanski. Tada je "sjaj plavog neba" vezao i "ukočio oči" Vuku Isakoviču, uz "slutnju smrti koju je osetio sada prvi put". To kod Crnjanskog i jeste završni trenutak: objava drugog, onostranog sveta, zanosnog, ali praznog. Prelepog, ali i zastrašujućeg. I na kraju, setimo se jednog od vrhova njegovog pesništva, poslednje pesme iz dvadesetih godina - "Priviđenja". Ona je satkana od najtananijeg gradiva: zraka, sjaja i praznine. Sjaj koji se rasipa u prazninu pesniku osvetljava put i, u isti mah, bezdan. Svetli put u sopstvenu propast, iščeznuće:

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Novica PETKOVIĆ

Na ljetovanju u Filetto-u, Italija 2004.