За све лепоте на свету, и божанске и уметничке, човек има усхићење које се претвара у религиозно осећање. Једино наше осећање за женску лепоту се претвара само у духовни неред и физичко страдање. Због овога се иде у преступ и злочин, пошто у таквом духовном стању краду и људи који никада украли нису, и убијају и они који нису рођени злочинци. Има женских лепота које гледамо, а има их које удишемо. Жена у коју смо заљубљени престаје за нас бити људско биће, него или постане бели анђео или црни сотона. Према томе, жена изгледа или нашом великом срећом или нашом великом бедом; зависи од огледала у које смо је ухватили. Неоспорно, жена има у себи једно морбидно осећање, које је делимично лудило:жена увек мора да има неког поред себе кога ће мучити, било мужа или љубавника. То мучење много пута је жестоко, а много пута у ситним мерама;жена нас мучи и онда када нас воли и онда када нас не воли. Због тога жена и када је највећма нападнута, чак и неправедно, она неће да разуверава доказима него само магловитим речима. Она искрено верује да је човек воли само онда када због ње пати, и када у њу стално сумња. За њу спокојан човек изгледа равнодушан и леден...
Јован Дучић
