Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada da se besmo našli.
I mi nismo znali koliko smo bili
umorni i pali od sumnja i davno preživljenih jada...
I za navek kad se rastasmo,
i tako stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako.
Jovan Dučić
No comments:
Post a Comment