Dobavljač lijepih misli

"A zavoleti sebe istinski, znači ne voleti samo sebe."
Jevgenij Jevtušenko

Duša koja zna da je voljena, ali koja sama ne voli –otkriva svoj talog: pomalja se ono što je na njenom dnu.
Niče

"Tako je malo ljubavi među ljudima.Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi."
Duško Radović

Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu
da ih ne primete učenici koji puše Kent."
Duško Radović

Jos Duška: "Deca sve češće beže iz škole, roditelji sve više beže s posla. Šteta što bar to vreme ne provode zajedno."

Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Gabriel Garcia Marquez

Čovek živi duhom a ne telom. Ako to shvati, onda ga možeš i u tamnicu baciti, on će ostati slobodan.
Lav Nikolajevič Tolstoj

"Najviši stepen duše je poslušati čak i ono čemu se um protivi, a najniži stepen uma je protiviti se onome čemu se duša pokorava."
Gibran

Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži.
Ivo Andrić

Duhovni život se svodi zapravo na ljubav.Čovek ne voli zato što želi da učini dobro, ili da pomogne, ili da zaštiti nekoga. Ako tako posmatramo, posmatramo svog bližnjeg kao puki objekat, a sami sebe doživljavamo kao velikodušne i mudre osobe.To nema nikakve veze sa ljubavlju. Voleti znači ostvariti zajedništvo sa drugim i otkriti u njemu božansku iskru.
monah Tomas Merton

Ljubomora je vrsta zavisti, a zavist je mali, niski porok, koji ne poznaje drugo zadovoljenje negoli potpuno uništenje svog predmeta.
Lessing

Čovek je rođen da radi, da trpi i da se bori; ko tako ne čini, mora propasti.
Tesla

Peta Novogodišnja skakaonica

• Obersdorf
• Garmiš Parterkirhen
• Insbruk
• Bišofshofen
• Mirijevska padina

Ženska lepota

За све лепоте на свету, и божанске и уметничке, човек има усхићење које се претвара у религиозно осећање. Једино наше осећање за женску лепоту се претвара само у духовни неред и физичко страдање. Због овога се иде у преступ и злочин, пошто у таквом духовном стању краду и људи који никада украли нису, и убијају и они који нису рођени злочинци. Има женских лепота које гледамо, а има их које удишемо. Жена у коју смо заљубљени престаје за нас бити људско биће, него или постане бели анђео или црни сотона. Према томе, жена изгледа или нашом великом срећом или нашом великом бедом; зависи од огледала у које смо је ухватили. Неоспорно, жена има у себи једно морбидно осећање, које је делимично лудило:жена увек мора да има неког поред себе кога ће мучити, било мужа или љубавника. То мучење много пута је жестоко, а много пута у ситним мерама;жена нас мучи и онда када нас воли и онда када нас не воли. Због тога жена и када је највећма нападнута, чак и неправедно, она неће да разуверава доказима него само магловитим речима. Она искрено верује да је човек воли само онда када због ње пати, и када у њу стално сумња. За њу спокојан човек изгледа равнодушан и леден...

Јован Дучић

Sveštenici sreza trebinjskoga

http://www.fortunecity.com/boozers/durham/262/p_svest.html

Jerej Vidak Parežanin, paroh korjenićki.
Pokojni Vidak Parežanin, rođen je 1867. god. u selu Paniku, srezu bilećkom. Po svršetku osnovne škole, upiše se u Bogosloviju u Reljevu, koju završi sa vrlo dobrim uspjehom. Godine 1895. juna 11. bude rukopoložen za prezvitera i postavljen na 11. parohiju u Konjicu dana 23. avgusta 1896. - Godine 1900. decembra 4. premješten je iz Konjica na parohiju korjenićku sa stanom u Lastvi. Na ovoj parohiji ostao je sve do objace rata 1914. god. Odmah po objavi rata doveden je u garnizonski zatvor u Trebinje i obješen 30. jula (12. avgusta) 1914. g. Njegovo vješanje uslijedilo je ovako: Žandarmerijska patrola prijavila je, da je prilikom premetačine sveštenikove kuće našla jedno kilo baruta. Radi ovoga bio je osuđen na 4 mjeseca zatvora, ali ispod pravomoćne presude na zapovjed generala Brauna bude obješen kao taoc. Kad su sveštenika poveli na vješala, udariše u bubnje i nasta trka i dozivanje onih, koji bjehu žedni srpske krvi i za čas se skupi masa krvopija, koja poskakivaše od radosti, jer se vješa pastir plemena srpskog.
Dobri pastir, svjestan svega što se oko njega zbiva, potpuno nevin, pred vješalima kliknuo je što ga grlo donosilo: "Živjela Srbija!"
Dok se eho pošljednjeg sloga gubio, dželat je svoje već učinio, namakavši konop na vrat, a ciganin uz dželata vršio je revnosno svoju dužnost, koja se sastojala u zavrćanju glava obješenim Srbima, da nesretnici što prije izdahnu.
Tako ovaj sveštenomučenik završi svoj zemaljski život, mučeničkom smrću na vješalima i na svojim mučeničkim plećima ponese Trnov Vijenac i teški Krst tragične narodne Sudbine.
Srpski svešteniče, potomstvo će se sa nacionalnim ponosom sjećati tebe, kao nevine žrtve svoga idealnog poziva.
U grudima srpskog naroda, kome si ti predano služio, biće uvjek mjesta toploj molitvi za pokoj tvoje plemenite duše, a odraz unutarnje molitve izlijevat će se preko usana narodnih u riječima: Mir pepelu tvome, a duša tvoja neka uživa Carstvo Nebesko! Slava ti!

Tvrđava

U življenju, u trpljenju
srce blijedi,
srce vene,
sjena slijedi
bivšeg mene,
u trpljenju, u življenju.

Izgubih se u traženju.
Ja sam bio,
ja sam i sad.
Nisam bio,
nisam ni sad.
Izgubih se u traženju.

U lutanju, u snovima
noć me rubi,
dan me vraća.
Dan se gubi,
život kraća,
u snovima , u lutanju.

U nadanju, u čekanju
život snijem,
a snom živim.
Srce krijem,
srce krivim
što ne živim,
što još snijem,
u čekanju, u nadanju.

Poslednja nevesta

Vesnik svadbe po sokaku svuda je...
Brinu snajke šta će koja mesiti...
Neko mi se, kanda, skoro udaje?
Moralo se i to jednom desiti...
Tu livadu ja sam prvi kosio...
Pričam više nego što bih smeo...
Ajde... Odavno bih je zaprosio...
Da sam samo hteo...

Vetrić glanca krune granja...
Tamiš nosi par lokvanja...
Račun svedi: šta sad vredi mladost, tričava?
Nevažno je to sve skupa...
Sećanje je smešna lupa
Koja sitne stvari uveličava...

Oprezno s tom violinom...
Ona čezne za tišinom...
Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala...
A Nju nemoj pominjati...
Neće svet zbog toga stati...
Neće biti prva što se udala...

Nista lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
Srce cupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...

Bog je katkad pravi šeret...
Na strmini doda teret...
I potura Nedohvatno da se dohvati...
Bog je dobar... Kako kome...
Bolje ne pitaj o tome...
Ućutacu ili ću opsovati...

Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

Samo bol je u životu siguran...
Sreću nosi neki poštar jako spor...
Neka... Samo ovu noć da izguram...
Sutra ću već naći dobar izgovor...

Djordje Balašević

Trenuci

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina, i znamda umirem.

Horhe Luis Borhes

Treba iskoristi ovaj tren ...

... u preletu izmedju dve tajne.

O slikarstvu

Slikarstvo je lukavština i porok.
Kao da počinjavaš neki zločin.

Čovjek je taj koji stvara liniju i boju.
U prirodi ne postoje te dvije apstrakcije.
Priroda je nepovezana hrpa građe
koju je umjetnik pozvan da dovede u red.
Mješanje tonova različitih boja
treba da proizvede određeno gibanje.

Svako dete je umjetnik.
Problem je samo u tome da ostane umjetnik i kad odraste.
Slikarstvo je drugi način vođenja dnevnika.

Za nadahnuće je potrebno vrijeme vrenja, dugo, neaktivno, razdragano besposličarenje i dangubljenje. Opet mojim mamuzama osjećam rebra Rosinanta.

Ne slikam ono što vidim nego ono u šta vjerujem. Logični um treba da se povuče i dopusti umjetničkom da se razigra. Stvaranje nečega što potiče iz nagonskih impulsa. Umjetnici kreraju svoj vlastiti univerzum.

Leonardo je smatrao da je slikarstvo naučna oblast. Slikar je naučni posmatrač i maštoviti kreator. Ono što postoji kao stvarnost ili mašta, prvo prolazi kroz slikarev duh , pa tek onda kroz ruke.

Tacones Lejanos

Piensa en mí
------------
Si tienes un hondo penar, piensa en mí.
Si tienes ganas de llorar, piensa en mí.
Ya ves que venero tu imagen divina,
tu párvula boca que siendo tan niña me
enseño a pecar.

Piensa en mí cuando sufras,
cuando llores también piensa en mí.
Cuando quieras quitarme la vida, no la
quiero para nada, para nada me sirve
sin tí.

Piensa en mi cuando sufras, cuando llores
también piensa en mí.
Cuando quieras quitarme la vida, no la
quiero para nada. Para nada me sirve sin tí.

Piensa en mi cunado sufras, cuando llores
también piensa en mí.
Cuando quieras quitarme la vida para nada,
para nada me sirve sin tí.


Un año de amor
--------------
Lo nuestro se acabó y te arrepentirás de haberle
puesto fin a un año de amor. Si ahora tu te vas
pronto descubrirás, que los días son eternos y
vacios sin mí.

Y de noche, y de noche por no sentirte solo
recordarás nuestros días felices, recordarás
el sabor de mis besos, y entenderás en un solo
momento qué significa un año de amor. Qué
significa un año de amor.

їTe has parado a pensar lo que sucederá,
todo lo que perderemos y lo que sufrirás?

Si ahora tu te vas no recuperarás los momentos
felices que te hice vivir.

Y de noche, y de noche por no sentirte solo,
recordarás nuestros días felices, recordarás
el sabor de mis besos y entenderás en un solo
momento qué significa un año de amor. Y entenderás
en un solo momento qué significa un año de amor.


Pecadora
--------
Cuando se quiere como yo quiero grande es la
herida por una traición. Envenenaste mis
sentimientos con el pecado de tu corazón.

De mi te fuiste aventurera y hoy pecadora has
regresado a mí.
Ya no te quiero y he de marcharme y estando
lejos yo te olvidaré.

Cuando yo me vaya nadie te amará porque está
manchado tu corazón con el pecado.
Cuando yo me vaya nadie te amará porque está
manchado tu corazón con el pecado.
...
...
Cuando yo me vaya nadie te amará porque está
manchado tu corazón con el pecado.
Cuando yo me vaya nadie te amará porque está
manchado tu corazón con el pecado.

Ognjena

Mesec je mlad zaljuljao grad
Na lahoru mrak prosušio lak
Po baštama su prve Noćne Frajle nikle
Večeras dodaj malo kremena u štikle
I odigraj cool... Potpuno cool

Obrati pažnju na bas... U ritmu je spas
I kad nađeš svoj gruv i na kiši si suv
Načini svaki korak ovom istom strašću
I pregazićeš more na tom hodočašću
Ako ostane cool... Sasvim cool

Sve ima svoje... I vatra i led
U kap se spoje... I čemer i med
Sve ima svoje... Vrlina i greh
Tuge postoje da bi prizvale smeh

Malecka... Ponoć zvecka
A tvoja bajka i dalje sja
Malecka... Suza pecka
Al' šta bi s gunđalom ko ja?
Ti samo odigraj cool

Noć je ko neki druid smućkala fluid
I vazduh sladunja k'o mošorinska dunja
U tebi noćas uzbuđeno srndać dršće
Nemir čerge koja stigne na raskršće
Odradi to cool... Strogo cool

Sve ima svoje... Kad mrzne il' vri
Kad menja boje... Kad vene il' zri
Sve ima svoje... Početak i kraj
Tame postoje da bi prizvale sjaj

Đorđe Balašević

Kafka

POLAZAK
Naredio sam da mi izvedu konja iz štale. Sluga me nije razumeo. Sâm sam otišao u štalu, osedlao konja i uzjahao ga. Čuo sam kako u daljini svira truba, pa upitah slugu šta to znači. On niti je što znao niti je što čuo. Na kapiji me je zaustavio i upitao: "Kuda jašeš, gospodaru?" - "Ne znam", rekoh, "samo dalje odavde, samo dalje odavde. Neprestano sve dalje odavde, samo na taj način mogu stići do svoga cilja." "Ti, dakle, znaš svoj cilj?" upita on. "Znam", odgovorih, "pa rekao sam: "Dalje odavde", to mi je cilj." "Nisi poneo hranu", reče on. "Ne treba mi", odvratih, "putovanje je toliko dugo da ću umreti od gladi ako uz put ništa ne dobijem. Nikakva ponesena hrana ne može me spasti. To je, na svu sreću, zaista ogromno putovanje."

ODLUKE
Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A. ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu. Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug. Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega. Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.

JASTREB
Bio jedan jastreb, koji mi je kljuvao noge. Cipele i čarape je već raskidao, i sad je već kljuvao i sama stopala. Neprestano je udarao, zatim bi me nemirno obleteo nekoliko puta, i onda bi nastavio svoj posao. Naiđe neki gospodin, stade neko vreme posmatrati, pa tad zapita zašto trpim jastreba. "Pa bespomoćan sam", rekoh, "došao je i počeo da kljuje, i ja sam, naravno, hteo da ga oteram, čak sam pokušao da ga zadavim, ali takva ptica raspolaže ogromnom snagom, pa mi je već htela nasrnuti na lice, i ja sam onda radije žrtvovao stopala. Sad su već gotovo raskomadana". "Ama zašto dopuštate da vas toliko muči", reče gospodin; "jedan metak, i jastreb je gotov". "Zaista?" upitah; "i hoćete li vi da se pobrinete oko toga?" "Rado", reče gospodin, "moram samo otići do kuće i doneti pušku. Možete li pričekati još pola sata?" "Ne znam", odgovorih, i za trenutak se ukočih od bola, a onda rekoh: "Molim vas, pokušajte, za svaki slučaj". "Dobro", odvrati gospodin, "pohitaću". Jastreb je mirno slušao naš razgovor i okretao pogled čas ka meni čas ka gospodinu. Sad sam video da je sve razumeo: uzleteo je, sav se zavalio da dobije dovoljno zamaha, pa je onda, poput bacača koplja, zario kljun kroz moja usta duboko u mene. Rušeći se na zemlju, s olakšanjem sam osećao kako se on, ne mogući više da se spase, davi u mojoj krvi što je ispunjavala sve bezdane i prelivala se preko svih obala.

ČIGRA
Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom, počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela, filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru dok se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice - pa tako, naprimer, i čigre koja se vrti - dovoljno za saznanje opštega. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomično. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato, - i on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se čigra zavrti, njega bi prožimala nada da će u tom sad uspeti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvarala u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruku taj glupi komad drveta, smučilo bi mu se, i dečja vika, koju dotad nije čuo i koja mu je sad iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao kao čigra pod neveštim bičem.

IZLET U PLANINU
"Ne znam", uzviknuh potmulo, "zaista ne znam. Ako niko ne dode, e pa lepo, onda niko nece doci. Nisam nikom naneo zla, niko nije ni meni, ali niko ne želi da mi pomogne. Baš niko. Pa ipak nije sasvim tako. Jedino što mi niko ne pomaže - inace bi 'baš niko' bilo lepo. Veoma bih rado - što da ne? - krenuo na izlet u društvu koje bi cinio sve sam niko. Naravno, u planinu, kuda inace? Kako se ta gomila sve samog nikog tiska, te mnogobrojne noge, razdvojene sicušnim koracima! Razume se da su svi u fraku. Idemo mi tako baš žestoko, vetar fijuce kroz rupe što ih ostavljamo mi i naši udovi. Vratovi se oslobadaju u planini! Pravo cudo što ne pevamo."

http://filozofija.differentia.co.yu/skriptarnica

Stockholm

Ponekad nije lako shvatiti kad je nešto jezero, kanal, more, ostrvo ...

Smederevske jeseni sa svadbarskim kupusom

Kroz granje nebo, pastorala

PASTORALA

Proizišla iz klasičnih grčkih i rimskih ekloga, to jest lirskih pjesama u dijalogu u kojima nastupaju pastiri, ona je najpre kao primitivna i skromna binska ekloga, a onda, razvijajući se sve više i bogateći se stalno novim elementima, kao prava pastoralna drama, zabavljala ljupkošću i idilikom, poezijom i vedrinom ugledne i moćne, obrazovane i bogate koji su joj bili ljubitelji i publika, i za čije je svečanosti i svadbe uvek i pisana. Njene junake, pastire i nimfe malo je šta zajedničkog vezivalo za bića iz realnog svijeta: prefinjeni i nježni, otmjeni i idealisani, oni su imali da oličavaju preobučene predstavnike najelitnijeg društva; u stvari, bili su samo onakvi kakvo je to društvo volilo da izgleda. Glavni životni problem u tom pastirskom svetu bila je ljubav, ljubav u početku obično neuslišena i kojoj se suprotstavljaju svi: obožavana nimfa, kao i ledena, svečano ozbiljna Dijana, boginja ženske čistote, grabljivi, pohotni satiri, kao i komični, preduzimljivi seljaci, ali ljubav koju iza burnih peripetija uvek kruniše sretan ishod.

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa

Spavao bih manje, a sanjao više.

Kada bih imao jedan komadić žvota, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome sto vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slusao bih druge kada govore, i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade.Kad bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dusu. Boze moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica. Boze moj, kad bih imao jedan komadic zivota.Ne bih pustio da prode ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih zaljubljen u ljubav.Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi.Naucio sam da citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica.Shvatio sam da kada tek rodeno dete stegne svojom malom sakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.Toliko sam toga mogao da naucim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem.

U Novome

Velika Gospojina na Savini

Zavođe, Orah, ...

... Mera, Bjelanovina, Uljanik, Metala, Lokvica, Vinogradina, Pištetić, Jeremin greb, Zgrada, Kamenica, Ivanova Torina, Lojiše, Valetine, Stanjevići ...

Zavođe


Mišo u Zgradi


Zgrada


Đedovo guvno



Kuća moga đeda Šćepa, barem ono što je prestalo nakon pravljenja jezera

Cvijet u kamenu ...

... na stijenama Žanjica.