Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi naše,
srebrom nam napunio caše,
i staklene boce obe.
Mesečinom sam se opila
često, zbog sreće, zbog jada.
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videćeš, manje je slatka
čaša tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka.
Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponoćno piće,
sve moje znaćeš biće
kad zadnja se isprazni kupa.
Biće ti sasvim prozirna
moja duša i oko;
gledaćeš u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.
Reči ce poteći same
obraz stati da se žari;
a mesec, krčmar stari,
iz šumske smejaće se tame.
Desanka Maksimović
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
2 comments:
Evo probam, svima je omoguceno sve !
sl
Dobo, dobo...
Post a Comment