Vrdnik - Jazak - Mala Remeta

Krenusmo starim novosadskim drumom ... Ne, ovaj put krenusmo autoputem prema Rumi. Nekih 55 km, a onda 12 km do Iriga. I eto nas do putokaza za manastire.



Krenusmo prema Vrdniku. Stižemo. Blagi brežuljici, šuma, orahova stabla oko manastira, standardni motiv Fruške Gore. Obiđosmo dvorište manastira. Evo fotke da ne pričam. Na odlasku kupismo domaće čajeve od nane i nekog gloga.



Prođosmo pored punionice vode Jazak. Mlaka voda, ali ipak prava. Pili smo je ljetos u Crnoj Gori. Stižemo u manastir Jazak. Naravno, divna Fruškogorska priroda, jaruga sa presušenim potokom. Manastir je ženski. Tu je negdje bio i Stari Jazak, ali ga je Carica Terezija zatvorila.



Krenusmo stazom zdravlja prema maloj Remeti, ali promašismo pa lutasmo uzbrdicama dok se nismo umorili, a svo vrijeme nas je udolinom pratio put kojim smo trebali da idemo. Kako ću napisati da smo išli stazom do Male Remete, kako da lažem? Možda ja putujem isključivo da bih pravio postove na mom blogu? U povratku se spuštamo gadnom nizbrdicom na taj put i samo nas stalno držanje za grane štiti od klizanja niz pješčane nanose. Hrabrost ili ludost - malo podizanje nivoa adrenalina ne škodi.

Ovaj izlet od početka nam je imao drugačiji okus od prethodnog putovanja na Frušku Goru i obilaska manastira Velika Remeta, Grgeteg i Krušedol. Vrdnik, Jazak i Mala Remeta odmah su nas po spoljnim fasadama potsjetili na manastir Ravanicu. Da se ne bi gađali terminima arihtekata o brodnosti, pripratama, naosu, apsidama, kubetu, nišama i arkadama, jednostavnim riječima, ovi manastiri su podignuti pod utjecajem tradicionalne arhitekture krajeva južno od Dunava i Save.

Čerušpan

... pa ti ispade idealan ... ti si Mlata, Ptica Trkačica, Čerušpan, Ljubičica, a ne grčki bog ...

Неповратна песма

Немој никад да се враћаш
кад већ једном у свет кренеш.
Немој да ми петљаш
Немој да ми хоћеш-нећеш.
И ја бежим без повратка
Никад нећу уназад.
Шта ти значи старо сунце,
старе стазе,
стари праг?
Ту је оно за чим може да се пати
Ту је оно чему можеш срце дати.
Ал’ ако се икад вратиш
мораш знати
ту ћеш стати
И остати.
Очима се у свет трчи
Главом рије млако вече
Од реке се дете учи
ка морима да потече.

Од звезде се дете учи
да запара небо сјајем.
И од друма да се мучи
и вијуга за бескрајем.

Опасно је као змија
Опасно је као метак
Да у теби вечно клија
и ћарлија твој почетак.
Ти за корен
ниси створен.
Цео свет ти је отворен.
Ако ти се некуд жури,
стисни срце и зажмури.
Ал' кад пођеш - немој стати.

Махни руком.
И одјури.
Ко зна куд ћеш.
Ко зна зашто.
Ко зна шта те тамо чека.
Ове су жеље увек беље
кад намигну из далека.

Опасно је као муња
Опасно је као метак
Да у теби вечно куња
и мучи се твој почетак.
Ти си увек крилат био
само си заборавио.

Зато лети.
Сањај.
Трчи.
Стварај зору кад је вече.
Нек'од тебе живот учи
да се пени и да тече.
Буди такво неко чудо
што не уме ништа мало,
па кад кренеш - крени лудо,
устрептало,
радознало.

Ко зна шта те тамо чека
у маглама из далека.

Ал' ако се и позлатиш,
ил'све тешко
горко платиш,
увек иди само напред.

Немој никад да се вратиш.

Мирослав Антић

Crno pivo na Kalemegdanskoj terasi

"Ostavi tog tipa" reče joj Vedranin kolega.
"Čim ti traži šrafciger, odmakni se".
Ona mu odgovori: "E, da sam tražila lepotu, odavno bih se udala."
"Hvala na komplimentu", rekoh.
"Ko da čovjek može da ima ono što želi? Nego se pokupi, šta se može uhvatiti."
No, nije majka sina Muja karala zbog kockanja, već zbog toga što se vadio.
"Nisi zgodan, jer si štrkljav. I na onim slikama iz 75. godine si bio smešan", dodah "a tek sada".
Rokoh da nije sve u ljepoti, inteligenciji i novcu. Najbolje bi bilo naći nekog nabildanog, kratko podšišanog, sa debelom vratinom.

Sjetih se da je bilo i primjedbi da baš i nisam zgodan, da nema pas zašta da me ujede - složio bih se kad je riječ o financijama.

Ispričah da sam nakon čitanja knjige Genom shvatio kako se traženje srodne duše odvija, a dva naučna filma potvrdiše ta moja razmišljanja. Tamo definisaše ljubav na prvi pogled kao proračunatu kalkulaciju mozga, koje nismo ni svjesni, kao procjenu zdravih gena, dobrog potomstva, simetrije tijela i lica, status u društvu ...

Ajde dobro, ponekad sam bio i štrkljavi grčki bog.

Avala

Put za Avalu zanimljiv. Park Jajinci. Skrenusmo prije dolaska na Avalu za Beli potok. Ima putokaz. Pa kratko do centra Belog Potoka, pa uzbrdo do planinarskog doma Čarapića Brest. Restoran, stari planinarski dom, igrališta, šetališta.

Pijemo sokove u restoranu i gledamo šumu i neke duboke strmine, među bukvama čije su se grane pričinjavale kao raširena krila, kao da sve to skupa lebdi u vazduhu. Da li smo impresionisti na koje priroda ostavlja utisak ili posmatranjem utičemo na izgled prirode?

Ima jedna staza, možda 400 metara, prilično strma, ali kad je 'forsirasmo', stigosmo na vrh Avale. Biciklističke staze, obilazne manje strme staze, šuma predivna. Duboki potok, sa nekim pregrađenim zidovima kao ustavama, jedva da teče, ali u proljeće mora da je snažan. Napravih fotku nekim ljudima i provjerismo da nisam kome glavu otfikario, nedaj Bože Vasi, ali sve je bilo OK. Na povratku, malo sam na Trošarini veslao desnom nogom iz Yuga, ali na kraju je ipak upalio.




Avala je planina koja se nalazi jugoistočno od Beograda. Od glavnog grada udaljena je 17 km i nalazi se na putu za Kragujevac. Njena nadmorska visina iznosi 511 m. Ime "avala" orijentalnog je porekla i potiče od arapske reči "havala" što znači "vidikovac", odnosno mesto ili objekat koji ima pred sobom dobar vidik i dominira okolinom. Smatra se da je još u rimsko doba na vrhu ove planine postojalo vojničko utvrđenje. U srednjem veku tu je bio srpski grad Žrnov koji su 1442. godine osvojili Turci. Njegove ruševine su uklonjene 1934. godine i tu je podignut spomenik Neznanom junaku. Njegov autor je poznati vajar Ivan Meštrović. Po Avali je nazvan i mineral avalit koji se tamo vadio, a koji pripada grupi cinabarita i hromita, odnosno mineralnoj grupi liskuna. Nekada je na Avali postojao i rudnik žive.


Evo zanimljivih podataka o Vasi, odnosno o njegovom poreklu
Čarapić, Ubac (Ubalac), Kuči pa odseljeni u Noćaj Mačvanski (od njih Stojan Čupić) drugi u Bijeli Potok (Beograd) od njih je Vasa Čarapić
Među onima koji su prvi počeli razgovore o dizanju ustanka u Srbiji je i Vasa Čarapić, potonji vojvoda gročanski, koji je slovio za čoveka koji najviše mrzi i najbolje poznaje Turke.Rodio se u Belom Potoku, selu pod Avalom, ali je rodom iz sela Kuči u Crnoj Gori. Jedan od njegovih predaka u Kučima je nesrećnim slučajem ubio psa nekakvog Turčina, pa je ovaj za otkup tražio 500 groša. Čitava familija napregla se i sakupila traženu sumu, ali je zbog osvete novac poslala, ne u kesi, kako se obično činilo, već u čarapi. Zato su prozvani Čarapićima.

Velika Remeta - Grgeteg - Krušedol

Truckasmo se starim drumom kroz drvorede prema Novom Sadu. Zemun, Batajnica, Banovci. Nismo svraćali do majstora Gorana. Još nije počeo dolazati na Slave, ni djeci na rođendane, pa neka Yuga još par godina.
Nastavljamo: Stara i Nova Pazova, Inđija, Irig. Tu stadosmo. Uzesemo kilo i po grožđa, belega, da se nađe ako zalutamo u fruškogorskim brežuljcima.

Putokazi pokazuju prema manastirima Velika Remeta, Grgeteg, Krušedol. Tri do pet kilometara.



Krenusmo prema Velikoj Remeti. Predanje kaže da ga je osnovao sremski kralj Dragutin na početku 14. vijeka. Bakrorez Sveti Dimitrije radio je poznati srpski bakrorezac Zaharije Orfelin, a u ulici tog naziva je i Slavica stanovala. U ovom manastiru je 1721. godine monah Jerotej Rašanin opisao put u Jerusalim i tako dao prvi putopis naše novije književnosti.

Ljepota manastira i okolne prirode, česma na izvoru, šume, brežuljci, voćnjaci i velik stabla oraha. Prazan potok, ali dubok, pčelinjak u groblju. Unutar manastira vidjesmo dosta kašeta sa orasima koji su se sušili. Sestrična od komšiničine prijateljice, Ceca, koja se inače po prvi put pojavljuje u ovim pričama, neće da uzme jednu veliku panjinu za dvorišta. Ima neka 'staza zdravlja' ide od Stražilova. Treba to jednom istražiti.



Pođosmo kroz šumarak i brežuljak prema Manastiru Grgeteg. Dvadeset minuta hodanja puteljcima, vinogradima, vikend kuće naokolo. Medvjedi prikupljaju poslednje zalihe sala, a ja akumiram kretanje u onim mišićnim grudvicama što razgrađuju mliječnu kiselinu. Napravismo pauzu kao da smo radili u polju pa nam neko donio užinu. Pitomi, osunčani brežuljci, nespojivo sa jutarnjom hladnoćom i vjetrinom u Beogradu.

Manastir Grgeteg. Osnovao je ga je Vuk Grgurević, zvani Zmaj Ognjeni. Ikonostas oslikao Uroš Predić 1901. godine. Pjer Križanić oslikao ikone, a mermer stigao iz Istre. Petljali su tu austro-ugari. Impresivan manastir, jedan potok prolazi tuda. Ambijent uobičajen, ogromno dvorište, pitomi brežuljci, drveće, livade, vinogradi ...

Manastiri na Fruškoj Gori nastali su u tzv. predturskom periodu posle pada Srbije 1459. a prije osvajanje Srema od strane Turaka 1521. godine.



Svuda putokazi za Krušedol, gore, dole, desno ... 4 kilometra do manastira. Krenusmo stazom. Stižemo. Manastir Krušedol je zadužbina despota Đorđa Brankovića. Izgrađen je 1516. godine i nekoliko puta rušen i obnavljan. I pored obnova zadržan je stil stare srednjovjekovne sprske umjetnosti i arhitekture. Tu su grobovi mnogih znamenitih Srba. Brankovića, Čarnojevića, Obrenovića

Eto, to je to. U sedla i pravac kući.

http://www.psdzeleznicarns.org.yu/frmanastiri/fruskogorski_manastiri.htm

Balada o Jasenki

U jednom malom primorskom mjestu živjela je sretno djevojčica po imenu Jasenka. U stvari to i nije bilo mjesto nego neko predgrađe, ali onda to ne zvuči bajkovito tj. baladično. Jasenka je živjela sa sestrom, mamom i tatom.



U blizini je bio izvor rijeke Omble.
A ta Ombla je zapravo samo nastavak jedne druge rijeke ponornice Trebišnjice, na čijem je izvoru rođen Jasenkin otac.

Jasenka bi svako poslijepodne izlazila na balkon predavajući se maštarijama i satima sanjarila gledajući rijeku. Zamišljala izvorište na kojemu se rijeka rađala i more u kojem je umirala,
zamišljala mjesta, ljude i prirodu koju je rijeka vidjela na svom putu. Satima je slušala čudesne priče koje joj je rijeka šaputala.

Za ostale ljude rijeka je bila obična tekuća voda.
Jasenka bi povremeno pokušavala da im objasni kako su stvari koje ih okružuju, pravi kovčezi basnoslovnog blaga ko umije da ih pogleda očima sanjara. Ali oni su joj svi govorili: "Pokušaj da pogledaš mjesec očima maštara, vidjećeš da se nikad neće pretvoriti u zlatni talir, od ljepote i snova se ne živi, draga naša Jase".

Ali jednoga nedjeljnog popodneva, okupili su se prijatelji, bili su tu Banovići, Lena, Paki i Toni i ostali. Svima je bilo lijepo i uživali su, samo je Jasenka bila zabrinuta. Imala je domaći rad da pročita jednu priču i prepriča sadržaj. Bila je to ipak složena priča za djevojčicu njezing uzrasta. Roditelji i ostali nisu ni sanjali kakvu tjeskobu to može da napravi. U priči se govorilo o jednom ptiću koji živi u mračnoj pećini i nema snage da se dovuče do izlaza i izađe na sunce. Dobri Džin je tada pročitao priču zajedno sa Jasenkom i odjednom je sve bilo jasno. Jasenka je bila sretna. Nastavila je da se juri sa Banovićima po kući penjući se i na gornji sprat.

Pouka.
Nikad ne zajebavaj Jasenku ako joj nešto ne ide ili nešto ne zna, jer ćeš gadno stradati. U stvari najbolje da je i ne zapitkuješ u vezi toga.

Unreasonable man

The reasonable man adapts himself to the world;
the unreasonable man persists in
trying to adapt the world to himself.
Therefore all progress depends on the unreasonable man
G.B.Shaw

Toskana, svetlost i vazduh

Najbolja dela Miloša Crnjanskog satkana su od najtananijeg gradiva: zraka, sjaja i praznine, posebnog bestežinskog stanja kao bekstva od svega telesnog, bolnog i samrtnog

Pozivajući se na reči Sent-Beva o Rusou, Dučić je za Stankovića kazao da je uneo malo zelenila u našu prozu. Zatim je dodao da je prvi uneo i malo vazduha. Ali u prenosnom značenju. Međutim u pravom, doslovnom značenju, tek je Miloš Crnjanski uneo vazduh u našu književnost. Dovoljno je ako se samo, za trenutak, setimo srpskih ratnika iz "Seoba", koji odlaze na daleku vojnu u tuđem svetu. Kada su za sobom ostavili zavičaj i obreli se u tuđini, obuzima ih potajna zebnja i poražava promena vazduha: "kad im se promeni i zemlja pod nogama i vazduh, koji je postajao zračan, hladan, oni se snuždiše sasvim", jer je to bio "vazduh što je prodirao u grudi kao nož", a "nova zemlja, sva zelena i hladna, tamnih šuma, sa proplancima nad kojima je nebo treperilo kao duboko, providno jezero, bila je sa svih strana probijena vazduhom".

Tako je jednostavan, sam po sebi razumljiv, ali je i primordijalan taj od iskona sačuvani strah od tuđine. Podunavski puk srpskih ratnika u zavičaju ostavlja "sve što mu beše razumljivo i vidljivo", a zalazi u "svet nerazumljiv i nedokučiv". Pritajena studen veje iz tuđe zemlje. I veje zato što ju je pesnik stilizovao kao nepoznat, gotovo preokrenut svet, u koji naše znanje ne prodire. Kao kad se - prema istome mitskom, u dubokom pamćenju sačuvanom obrascu - iz videla pređe u tamu. Nema starijega straha. A vezuje se za tlo na koje noga nije svikla, i za prostor u kome se telo ne snalazi. Pri tome su opisi nepoznatih predela visoko stilizovani.

Opažajna utančanost

U pesnikovoj stilizaciji, lakoj kao ovlašni crtež i, čini nam se, skroz providnoj, prikazuju se najtananije izmene u telesnom, čulnom ponašanju. U prozi podjednako kao i u stihu, kod Crnjanskog se sva čula nalaze u pojačanom radu: vidi se, čuje se, opaža se ono što se ranije u našoj književnosti nije opažalo, ili bar nije u toj meri. Stilske promene kod njega nisu vodile naviše, prema pojmovnom i mislenom, nego naniže, prema opažajnoj utančanosti. Otuda prevagu odnose oko i uho, slikovno i ritmičko-melodijsko. Sav u prenošenju ikoničnih obaveštenja, Crnjanski nije pisac koji bi nas posebno mogao zanimati kao mislilac. Premda su neka njegova dela gusto protkana meditacijama, naročito kad su žanrovski mešovita, kao, na primer, "Kod Hiperborejaca".

Dovoljno je obratiti pažnju samo na dva, čini se, najznačajnija njegova lika: na Vuka Isakoviča i gospožu Dafinu. Vuk je čudno građen. I možda mu je najčudnije telo, koje je čas otromboljena maska, čas osetljivi medijum za najsitnija događanja u okolini. On kao da i nema pogled na svet, nego samo telesni doživljaj sveta. Kada, recimo, prelazi preko puteva i zalazi u šumu, oseća kako mu telo "zasipa" jednom "topli mlaz vazduha", drugi put "prijatna hladovina", a oko u isti mah zapaža na obroncima pejzaž "u svetlosti, koju je vetar raznosio kao pljusak". Dinamizovano opažanje, sa sinestezijskim preplitanjem čulnih utisaka, izvanredno je i potpuno novo i kod gospože Dafine, koja u nekoliko glava u romanu preosetljivim čulima kroz prozor prati šta se zbiva na reci i na nebesima, a pri tome nijednu reč nije izgovorila.

Lik koji menja prirodu

Nikada se ranije u srpskom romanu nije tako daleko išlo. Ali to Miloša Crnjanskog nije odvelo u književni impresionizam. Naprotiv, on mu je oponirao. I oponirao mu je kao jedan od predvodnika novoga književnog pokreta u dvadesetim godinama. Kao što je voleo da kaže, njegovo pesničko pokolenje išlo je dalje od onoga što je srpska moderna bila postigla na početku veka. Crnjanskog nećemo valjano razumeti ako ga budemo posmatrali izvan književnog razvoja. Ne samo zato što, kao i svaki drugi pisac, zavisi od njega. Nego pre svega zato što je u prelomnom času razvoja srpske književnosti otvarao sebi put - tako reći u samom činu polemičkog osporavanja tradicionalnih oblika u stihu i prozi - do novoga, sopstvenog stila, koji je najpre nazvao eterizmom, što nije bilo bez nemačkoga uticaja, zatim sumatraizmom, a na kraju i hiperborejstvom. A zapravo je sve to, u početnome obliku, bio ogranak srednjoevropskog avangardnog književnog pokreta - ekspresionizma.

Ali vratimo se na Isakovičevo opažanje. Lako ćemo primetiti da u njemu postoji zanimljiva inverzija. Dinamično a usmereno na prirodu, ono se - u prestilizovanoj slici - preobraća u energiju koja samu tu okolnu prirodu počinje da pokreće. Pred nama, dakle, više nije utisak koji priroda ostavlja na lik, što je osnovno načelo impresionizma, nego opažajna aktivnost lika koji menja izgled prirode. Zato svuda kod Crnjanskog - i u romanu, i u putopisu, i osobito u lirici - okolina dobija izgled nečega pomičnog, pokretnog. I to nije njegova najmanja zasluga. Poznato nam je kako je slikarstvo, u kubizmu i futurizmu, činilo svoj predmet pokretnim. Manje nam je poznato kako se to postizalo u književnosti. A donedavno smo najmanje znali kako je Crnjanskom tako nešto polazilo za rukom.

Pokretni toskanski pejzaž

Ostajući i dalje kod istog primera, navešćemo bar jednu rečenicu iz koje se razaznaje kako se u dinamici Isakovičevog pogleda pejzaž polako počinje da pomera upravo u deformacijama koje se imenuju kao privid ("činilo se", "pričinjavalo se"): "Kraj sve užasne težine okolnih planina, među jelama čije su grane, izdaleka, jednako se pričinjavale kao raširena krila, sa dubokim strminama pod sobom, činilo mu se sve to vrlo lako i gotovo da polebdi u vazduhu". Pri tome se Isakovič neprestano kreće ubrzano, u kolima, njegovo oko menja ugao i razdaljinu, a neobičan je i položaj tela koje nauznak leži. Surov i težak alpski pejzaž koji, sasvim neočekivano, postaje "lak" i gotov je da "polebdi u vazduhu" zapravo je čista stilska kreacija, toliko moćna da predmet opisivanja preobraća u njegovu suprotnost.

Najzad, nekoliko navedenih osobina, koje su i najopštije, postaće nam jasnije kad ih povežemo i sagledamo im svrhu. Naime, ono što je njima želeo da postigne Crnjanski, povremeno, dosta jasno saopštava u putopisnoj knjizi "LJubav u Toskani". Recimo na samom početku, kad iz Pariza polazi u Italiju: "Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više ne boli". Bestežinsko, dakle, vazdušno stanje kao bekstvo od svega telesnog, bolnog i samrtnog. I od njegove Toskane na kraju nam zaista ne ostaje ništa drugo do svetlost i vazduh s kojima je dolazio u doticaj. Tako je nastajao novi putopis, pesnički, prozračan i kao čipka lak i pokretan. On je, kao što znamo, nailazio na otpor u kritici, koja je uzalud lovila fakta koja su bila pretopljena u čistu viziju.

I dovoljno je sada podsetiti da je upravo iz pokretnog toskanskog pejzaža, gde "ništa više nije nepomično i tvrdo pod nebom", čudesno sazdana poema "Stražilovo", sve od samih ponavljanja i variranja, kao u muzici. Ali se iza svake njene slike, svetle i lake, nazire tama i samrtna slutnja. I u "Seobama" je psihofizičko stanje glavnog junaka dugo pripremano. Upotrebljeni su svi postupci koje smo pomenuli, sve dok za njegova čula alpski pejzaž nije postao pokretan kao toskanski. Tada je "sjaj plavog neba" vezao i "ukočio oči" Vuku Isakoviču, uz "slutnju smrti koju je osetio sada prvi put". To kod Crnjanskog i jeste završni trenutak: objava drugog, onostranog sveta, zanosnog, ali praznog. Prelepog, ali i zastrašujućeg. I na kraju, setimo se jednog od vrhova njegovog pesništva, poslednje pesme iz dvadesetih godina - "Priviđenja". Ona je satkana od najtananijeg gradiva: zraka, sjaja i praznine. Sjaj koji se rasipa u prazninu pesniku osvetljava put i, u isti mah, bezdan. Svetli put u sopstvenu propast, iščeznuće:

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Novica PETKOVIĆ

Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da cć, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grozdje noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj vec slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene sume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeci se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud podjoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
šte se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj vec vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, sšo po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmozdene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh ce moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom ce život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još, vitak, sa šapatom starasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono sto me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu život nšs, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Miloš Crnjanski Fiezole, 1921.

Smederevska Tvrđava

Tamo-amo Smederevskim putem, a gdje drugo nego do Smedereva. Sjetih se neke slike (baš ove) Smederevske Tvrđave još iz osnovne škole . Neko mudro primjeti da bi i Smederevska Tvrđava trebala biti tu negdje.

Lijepi brežuljci sa vinogradima, Dunav stalno u vidokrugu. Ogroman je i zaista lijep i plav. Čim bacim jači pogled, auto se malo zanese.



http://www.sdcafe.co.yu/smederevo/tvrdjava2.htm

Naletismo na neko natjecanje čeza, jednoprega, po velikoj livadi unutar Tvrđave. Max je jurio konje misleći valjda da su neki ogromni psi. Kočijaš ga je bičem ošinuo, ali to je za njega sitnica nakon što ga je čoban gađao kamenjem ispred Resavske Pećine..

U Grockoj, marina i restoran splavovi. Neki baja upeca poveću štuku, ili je to bilo nešto drugo, ali ja pitah da li je to štuka, a pecaroš potvrdi. Nikad u pitanju ne unosi informacije kojima se utječe na onoga ko treba da odgovori. Kao potvrdu navodim odgovor drugog baje, koji na pitanje da li je to preko puta marine neka ada, odgovori da nije neka, nego Ada.

U povratku etno-kuća restoran Brvnara, vrhunski, ali nisam još dotle dogurao da mi jagnjetinu ispod sača podgrijavaju posudama sa žarom.

Opet sam nosao kesu sa grožđem. Šta ćeš, gladne oči, a nisu neke vrućine.

Resava

Napravismo krug.
Ćuprija - Senje - Ravanica - Resavica - Resavska Pećina - Lisine - Buk - Vrelo - Despotovac - Manasija - Svilajnac.


http://www.resavska-pecina.co.yu

Etno kuća, restoran, u nekoj stijeni. Par stolova sa stolnjacima rasporedjeno po dvorištu, uglavnom ispod drveća šljive. Kao da si kod nekog prijatelja u gostima, a ne u restoranu.

Sunce se lagano probija kroz grane, toplo je iako je Oktobar, na televiziji bi to definisali kao neočekivano toplo vreme za ovo doba godine.

Potok teče pored stola, samo se nagneš i piješ. Malo niže ulijeva se u uzgajalište pastrmki.

Mala vodenica tiho klopara, u prozorima saksije sa čerušpanom. Neko ih naučio na šta se pale gosti željni prirode. Puteljak koji prolazi tuda ide do Vrela, a drugi puteljak do Buk vodopada.

Čim pofali brašna za lepinje domaćica etno kuće samelje malo, i eto vrućih lepinja, neki bi to i somunima nazvali.

Konobar, jedan simpatičan dječak u etno odjeći.

Dvije porcije pastrmki, salate, lepinje, pola litra vina, sve skupa nekih 12 eur. Pa sve je tu domaće.

Nema veze što je Max jurio ovce, kučke, plovke, iznenadio psa čuvara u kućici. Na kraju sam ga vadio iz potoka i istrčavao da se ne prehladi.

Ravanica
















Manasija